Najdugoročniju posledicu eksploatacije Bora, predstavlja nemoć njegove ekonomske i političke elite u Srbiji.
"Ekonomske sankcije" i propadanje gradske infrastrukture predstavljaju ključne razloge, za brisanje Bora sa liste "atrativnih gradova, koji obećavaju Srbiji". Svi ćemo se složiti da je kvalitet infrastrukture "života i rada" u našem gradu, bio i ostao jedna od boljih "tekovina samoupravljanja".
Infrastruktura grada, predstavlja kičmu privrednog života i svakodnevnice građana, i ima ogroman uticaj na kvalitativnu konkurentnost lokalne zajednice. Uspeh u modernoj ekonomiji u mnogo čemu više zavisi od "mekih" formi organizacije, nego od "tvrde" infrastrukture - betona i čelika. Teško ćemo privući i zadržati stručnjake, profesionalce, inžinjere i druge simbole ekonomije znanja u gradu, u čijem se okruženju teško dobija priključak za telefon, internet i električnu energiju, u kome su lokalni putevi razoreni i nema ih dovoljno, dok se međugradski saobraćaj odavno obavlja bez dovoljnog kvaliteta i konkurentnosti. Uloga opštine u domenu lokalne infrastrukture, mora da bude u mnogo čemu neprikosnovena, uz efikasnost privatne ekonomije u oblasti javnih delatnosti i ekonomije znanja.
Izgleda da je bilo potrebno da "se svašta desi i Bor nekako preživi" pa da nakon naše nebrige i prepuštanja stihiji "grad najozbiljnije stane". Uglavnom, trudili smo se da nam grad bude našminkan, u granicama mogućnosti i potreba. "Kao" da gradska elita nije znala, da su infrastrukturne investicije, nešto najbolje za budućnost grada i mogućnost veće produktivnosti i konkurentnosti lokalne ekonomije, stabilnih i bolje plaćenih radnih mesta, privlačenja privatnih stranih i domaćih partnerskih investicija. Stvari bi se danas vrtele u "mnogo" pozitivnoj spirali gradske ekonomije.
Ništa ne može, na duži rok, zameniti sposobnost grada, da sam planira svoje potrebe u izgradnji i održavanju svoje infrastrukture. U tome je naš grad, pokazao "veoma mnogo" slabosti. Nismo umeli da planski održimo trend rasta i razvoja grada, koji je bio po urbanizmu i industrijalizaciji jedinstven u SFRJ. Bez kvalitetne infrastrukture, samo "dobrim projektima" ni danas ne možemo postići mnogo bolje rezultate. "Sve" trebamo tek da razvijemo, prema potrebama uz mnogo veći napor svih nas, kako bi uhvatili izgubljeni korak sa modernom ekonomijom. "Predizborne kapitalne investicije" države i javnih preduzeća su "ekonomski iscrpljene" jer populizam nema nikakvu vrednost u savremenoj ekonomiji. Našu razvojnu alternativu predstavlja javno-privatno partnerstvo u lokalnoj zajednici.
Razvojna retorika i alternativni pravci, lokalnih vlastodržaca zadnjih dvadesetak godina, više su nas udaljavali od poželjne strukture investicija, jer je lokalna vlast "istiskivala" privatni sektor. I kada je bilo razvojnih projekata, predstavljali su hrpu nepovezanih i nezrelih ideja, gde se prvenstveno išlo, bez analize i realne potrebe "na slikanje". Sve se grčevito i neprirodno sklepavalo na brzinu, kako vlast nebi izmakla i kako bi se bez imalo srama uzeo neki jeftin politički poen. Veoma neozbiljno i "politički popularno". Svrha je bila, da se podanici po rđavoj srpskoj tradiciji, klanjaju vlastima ponizno, tražeći njihovu veličanstvenu velikodušnost i mole za po koju finansijsku mrvicu "javnog novca građana".
Obzirom da se ekonomija uvek osveti onima koji je "siluju" u budućnosti razvoja grada, moramo biti mnogo odgovorniji. Ako stvarno želimo konkurentnu otvorenu lokalnu ekonomiju u kojoj raste produktivnost lokalne zajednice, javnih preduzeća i privatne inicijative, trebamo mnogo više štedeti i nešto manje trošiti. Lokalna zajednica treba da omogući privatnom sektoru da odradi veći deo posla, planski i realno, bez populizma. Ma koliko bila neophodna, infrastrukturna ulaganja ne smeju predstavljati idejna rešenja, već moraju proći analizu isplativosti, javnu proceduru i nužne korektivne mere. Zajednica mora da prepusti lokalnom tržištu, konkutentno pružanje iste ili bolje usluge. Ovakav refleks naša lokalna zajednica još nema, ali za sve nas najlošije rešenje je, da zajednica stihijski upravlja svojim tržištem ili ga "prepusti bez ikakvog učešća i saglasnosti".
Klasično koncesionarstvo koje vezuje zajednice i privatne firme radi eksploatacije resursa zajednice na određeno vreme, sve se više prevazilazi javnim-privatnim partnerstvom. Zajedničkim investicijama zajednice i privatnog kapitala, mobilišu se jaki resursi tržišta kapitala i obezbeđuje javni interes zajednice. To kod nas neće ići lako, jer se moramo čuvati korupcije. Ipak, uskoro moramo startovati, makar i sa "najmanjim razvojnim projektima".
Komentari (4)
...
-
- +0
-
-
...
-
- +2
-
-
