Bićemo "dobitnici ili gubitnici globalizacije" samo da to "malo brže prođe"!
Često globalizaciju vidimo kao protok investicija i otvaranje tržišta međunarodnoj konkurenciji. Šta se dešava u razvijenom svetu i kakva je pozicija lokalne zajednice? Da li možemo nešto uraditi ili će neko drugi umesto nas, da stvori šansu u toj ekonomskoj globalizaciji našeg okruženja? Da li ćemo biti dobitnici ili gubitnici u igri investicija i kapitala?
Na samo jedno pitanje, da li ćemo biti pobednici ili žrtve globalizacije, postoje mnogo oprečnih odgovora. Svakako nema nijedne zajednice, koja na neki način nije delom ili u celosti ušla u ovaj svetski ekonomski proces. U tom smislu ceo svet je žrtva globalizacije, pa i mi. Ali ako shvatamo da nemamo alternativu "preživljavanja razvoja sveta" da li moramo da se uključimo u međunarodne ekonomske tokove i podelu rada?
U globalu direktne strane investicije beleže značajan rast u Evropskoj uniji, Jugoistočnoj Aziji i Južnoj Americi do "neviđene ekonomske krize" koja je pogodila svetsku ekonomiju u toku 2008.godine. Međutim, najvažniju dotadašnju evoluciju predstavljaju sve veće investicije u domenu usluga, čak dve trećine od ukupnih stranih investicija. Ova promena duboko menja prirodu investicija i do neke mere smanjuje njihovu atraktivnost za zajednice koje ih primaju.
Zašto? Zato što kompanije koje investiraju u usluge to čine uglavnom da bi osvojile tržišta, a ne da bi uključile novostvorena (ili novokupljena) preduzeća u integrisan sistem, koji će povući izvoz i razvoj zajednice u koju se usmeri investicija. Ako u slučaju industrije po pravilu investicije znače izvoz, s uslugama to može da znači i veći uvoz, kao i oštriju konkurenciju za preostale domaće igrače. To samo po sebi nije loše, jer konkurencija poboljšava usluge koje potrošač dobija i diže nivo produktivnosti svih u zajednici. Kao i ivestitori i zajednica mora da gleda svoj interes, ponekad i ekstremnije, ne dozvoljavajući strane, pa ni domaće (ako nisu u partnerstvu sa javnim lokalnim interesima) investicije, u odgovarajućim sektorima lokalnog tržišta. U tom kontekstu, veoma su nam vanži odgovori na pojedina pitanja lokalnih biznisa: Da li nam investicije pomažu ili odmažu? Šta nam odnose, a šta donose? Da li nam povećavaju zaposlenost, obzirom na dosadašnja negativna iskustva iz privatizacije lokalnih preduzeća?
Naša tržišna ponuda zajednice je takoreći katastrofalna. Šta mi to nudimo svom tržištu i okruženju? Po čemu nas prepoznaju drugi? Pitanje konkurentnosti naših proizvoda i usluga, ostavićemo za malo bolja vremena. Uostalom, da li mi uopšte u gradu proizvodimo nešto i u čemu smo uslužni, a "uvozimo" sve i svašta. Šta "izvozimo" iz zajednice? Kakav nam je saldo? Izgleda da dajemo samo novac "čim ga i dobijemo". Odakle nam, ni sami neznamo, ali za sada to jedino imamo, malo više od drugih u našem okruženju. Ali dokle, kad nam je sve lošija lokalna ekonomija, poslovanje privrede i radno angažovanje stanovništva zajednice! Jednostavno, u gradu niko ne radi. Nema poslovnih ponuda ni tražnje, pa ni vrednosti.
Nebi bilo sve tako loše, da deo "našeg uvoza" odlazi na opremu i investicije preduzeća ili bar domaćinstva u gradu. I to malo što "uvozimo" u zajednicu, uglavnom je kupovina vremena kroz "dugovanja" i veoma skupe bankarske kredite. U ekonomiji je sve povezano i ništa se ne može dobiti "na trik" ili "za džabe" na duži vremenski rok, osim uvećane kamate. Onda, ako sada nemamo, da li "sutra" možemo imati, realnu ekonomiju u našem gradu? Šta u stvari mi želimo i kuda idemo? Šta radimo, kad ne radimo? Zajednica koja više uvozi nego što izvozi, ovakav deficit (dužničko ropstvo) mora pokriti, razmenom viška proizvoda i usluga ili realnim novčanim poslovanjem. Iz ovoga proizilazi, da se nema više gde i da nam sledi smanjenje "već umanjenog kapitala" i verovatno bankrot.
Za Bor to znači, da se svakodnevno "topi bogatstvo" preduzeća i domaćinstva, nestaje kupovna moć građana, nema plata, a do kada će biti penzija, videćemo. Lokalna privreda i samouprava obustavljaju isplate poveriocima i otežavaju poslovanje. "Poslovni krug" se širi i svi postajemo "namenski sopstveni dužnici". Nažalost, to smo već nekoliko puta iskusili i pored izvučenih pouka, evo nas opet "na svoje"! Šta ćemo kad "nas nisu razumeli" donatori i investitori, kojima sada nije ni zanimljiva "naša ekonomska zajednica"? Šta ćemo kada i banke razmišljaju, da li da nas napuste, jer su nezadovoljne svojim profitom i "radom naše privrede i stanovništva"? Niko sa nama neće više da vodi ekonomske razgovore, pa nećemo ni mi onda ni sa kim, ni međusobno!
Bićemo na "još jednoj ivici" dok rešavamo naše životne probleme u gradu. Možemo čekati i nekog drugog, da ih reši. Možda će i uspeti u tome, ali će "rešeni problemi" tada sigurno biti njegovi, baš kao i mi. Ali i mi ćemo tada, bar u nećemu uspeti. Volećemo njega i svoj grad "još više" kako nas "neko drugi" nebi napustio i prepustio globalnom kolateralnom vihoru. To je samo zato, jer mi umemo da "volimo i uvažavamo, neke druge" - svoje, nikako. Uostalom, da jačamo "našu lokalnu ekonomiju" ne možemo, jer više "ništa ni nemamo, a i ko će to u gradu da radi"! Bilo kako već, globalizacija će nam sigurno pomoći, da pobedimo sami sebe, na jedan ili drugi način. Ipak smo mi "rođeni da budemo pobednici"!
Komentari (1)
...
-
- +0
-
-
